Ideja gradonačelnika Banjaluke, Draško Stanivuković, da se dodatno oporezuju kuće bez fasade nije urbanistička mjera — to je čista socijalna represija upakovana u priču o „ljepšem gradu“. Poruka je brutalno jasna: ako si siromašan, plati kaznu što si siromašan.

U zemlji u kojoj ljudi godinama zidaju kuće kako znaju i mogu, često bez kredita, često od sezonskog rada i pomoći rodbine, fasada nije hir nego luksuz. Pretvoriti taj luksuz u obavezu znači udariti direktno na najslabije. To nije razvoj. To je bahatost.

Našem narodu sličnu logiku nametala je jedino Austrougarska — plati, ćuti i trpi. Razlika je samo u tome što je tada bilo jasno ko je okupator, a danas se takve ideje prodaju kao „evropski standard“.

Još veći problem je licemjerje. Dok se prijeti kaznama ljudima koji nemaju novca da završe fasadu, niko ne govori o kiču, bahatosti i grotesknom luksuzu vila poput Draškove, sa gipsanim lavovima, kulama i ogradama koje više liče na karikaturu nego na urbanizam. Ako je estetika kriterijum, onda neka važi za sve — ali tada bi računi bili mnogo veći i mnogo neugodniji za one na vrhu.

Zato je sasvim legitimno predložiti obrnuti princip: ko ima novca za demonstraciju ukusa iz devedesetih, neka to i plati. Milion maraka godišnje, simbolično, pa da vidimo ko zaista voli „uredan grad“, a ko samo voli da disciplinuje sirotinju.

Grad se ne uljepšava kaznama. Grad se gradi politikom koja razumije realnost svojih građana. Sve ostalo je čista sila — samo bez uniforme.