Banjalučki prvaci SNSD-a Mladen Ilić i Goran Maričić nemaju problem da se pojavljuju u društvu Nebojše Drinića, zvanog Drina Trećina.

Fotografije i informacije o njihovoj bliskosti kruže gradom, a građani se s pravom pitaju – da li je ovo lice vlasti u Banjaluci?

Jer, budimo iskreni:

ovo više nije pitanje slučajnog susreta, protokola ili „nebitne kafe“.

Ovo je poruka.

Poruka da SNSD-u ne smeta društvo ljudi koje javnost godinama povezuje sa ucjenama, pritiscima i sivim zonama poslovanja. Poruka da politička funkcija ne nosi odgovornost, nego imunitet od objašnjenja. Poruka da se u Banjaluci vlast vodi kroz zatvoreni krug interesa, a ne kroz institucije.

Građani imaju pravo da pitaju:

 Da li vam ne smeta da budete u društvu čovjeka kojeg mnogi u gradu nazivaju privim banjalučkim reketom?

 Da li vam je to „normalno“ dok se zaklinjete u zakon, red i stabilnost?

 Ili je problem u tome što ste se previše navikli na ovakvu „simbiozu“ pa je više ni ne primjećujete?

SNSD se godinama predstavlja kao stub sistema. Ali sistem u kojem se politički funkcioneri bez zadrške druže sa kontroverznim likovima nije sistem – to je interesna mreža. Mreža u kojoj se zna ko ima moć, ko ćuti i ko sve to plaća – građani.

Posebno je indikativno ćutanje. Nema demantija. Nema objašnjenja. Nema potrebe da se javnosti išta kaže. Kao da je poruka jasna: možemo šta hoćemo, s kim hoćemo.

Ako SNSD želi da se predstavlja kao odgovorna politička snaga, onda bi morao objasniti:

• kakvi su odnosi njihovih funkcionera sa ljudima iz sive zone,

• zašto se takvo društvo toleriše,

• i da li je ovo budućnost koju nude Banjaluci.

Jer Banjaluka nije ničiji privatni projekat.

A vlast koja se ne stidi – više se ničega ne boji.